четвртак, 31. март 2011.

Primena bloga

Reč „blog“ je skraćenica za “Weblog” i odnosi se na onlajn dnevnik koji stvaraju i objavljuju grupe i pojedinci.  Blog se može definisati i kao Web-lokacija koja se lako kreira i ažurira, a da pri tom nije potrebno posebno informatičko (pred)znanje o izradi Web-stranica i programiranju. Unosi (tekst, slike, multimedia) su hronološki sortirani (od najnovijih ka starijim) i omogućuju interaktivnu raspravu u obliku komentara posetioca (feedbacks, comments).
Weblog ili „Internet dnevnik“ je u osnovi javni web sajt koji omogućava korisnicima da na njemu besplatno postavljaju neformalne dnevnike, svoja mišljenja, stavove, komentare, analize, ideje sa ciljem da ih drugi ljudi čitaju i komentarišu. Blog sadrži informacije osobe koja ima svoj blog, tzv. unose ili postove, i obnavlja se uglavnom dnevno.

Blog ili Weblog je:
-          lični websajt
-          sadrži uglavnom vesti (postove)
-          regularno se obnavlja
-          u formi je dnevnika, svaki novi post se stavlja na vrh web stranice
-          postovi su raspoređeni po kategorijama
-          postovi se postavljaju korišćenjem specijalnih dizajnerskih interaktivnih alata
-          obično su kreirani od strane jedne osobe, uglavnom anonimne.

Blog postovi su:
-          obično tekstovi (uključujući i dodatne linkove), ponekad sa fotografijama, audio i video zapisom
-          postovi mogu biti i samo u formi fotografije, audio ili video zapisa
-          mogu biti komentarisani od strane posetilaca
-          arhivirani su na blogu.

Prema uses and gratification teoriji ( teorija koristi i zadovoljstva), podrazumevamo da je svaka osoba, u ovom slučaju bloger, postala vlastiti gatekeeper (eng. čuvar kapije). Jer, ona sama vrši izbor među ogromnim brojem informacija i bira one koje smatra korisnim ili joj čine zadovoljstvo. Takođe „push tehnologija“ omogućava svakom korisniku da obeleži one informacije koje želi da primi, a da sve ostale selekcioniše. Zbog tih okolnosti, ova selekcija čini svakog pojedinca (blogera) urednikom paketa informacija koje on selektuje u skladu sa svojim interesima i potrebama.

1. Prema načinu organizacije informacija: blogovi se dele na:
-          Blog sa kratkim sadržajem (sličan je forumu, jer autor postavlja kratak tekst, a onda dobija odgovor javnosti na taj tekst).
-          Blog esejističkog/dnevničkog tipa (dnevnici poznatih ličnosti)

2. Prema sadržaju blogovi se dele na:
-  Link blog (autor na blogu postavlja linkove vezane za temu o kojoj govori).
-  Tematski blog
-  Blog vest/komentar (služe najčešće novinarima da tu objave one vesti ili komentare koje iz različitih razloga ne mogu da publikuju u svom masovnom mediju zbog limitiranog prostora, cenzure ili nekog drugog razloga).
-  Dnevnički blog (dnevnici poznatih, ali i potpuno anonimnih ljudi).
-  Foto blog (sa najzanimljivijim fotografijama o nekoj temi).
-  Moblog (na koji se postavljaju fotografije, tekst I audiofajlovi sa mobilnih telefona).
-  Audio i video blog
- Mikro – Weblogovanje (Micro-blogging) je posebna vrsta Weblogova u kojoj su Weblog unosi (post-ovi) veoma kratki. Za ovakav tip Weblogovanja potrebno je veliko znanje sadržajnog pisanja u kratkoj formi (sa malo napisanog da se puno kaže)

Lični blog. Lični dnevnik je najčešći oblik danas postojećih blogova. Sadržaji se unose lako i ne zahtevaju mnogo tehničkog znanja, a ljudi pišu o svojim svakodnevnim iskustvima, događajima. Njihovo komentarisanje od strane čitalaca pokazuje potencijal web-a kao konverzacionog medijuma. Neki autori ličnog bloga pišu o svemu, ne zadržavajući se na jednoj temi, dok neki drugi vode tematske blogove.

Tematski lični blogovi koncentrisani su na specifičnu temu, a najčešće su tehnički i bave se hardverom, softverom, tehničkim uređajima, hi-fi opremom, Internetom i sl. Česti su i oni koji se bave medicinom i zdravljem. Popularni su i književni blogovi (litblog), omiljeni među neafirmisanim ali i afirmisanim piscima, koji na taj način promovišu svoje knjige. Takođe, popularni su blogovi o putovanjima (travelogs), a među popularnim temama su muzika, umetnost, film, shopping, sport, igre itd. Politika je uvek aktuelna tema, pa otud i brojnost i čitanost ovakvih blogova. Pravni blogovi su takođe zastupljeni, pa su i dobili naziv „blawgs“. Religiozni lični blogovi pokazuju javno stanovište o raznim religijama, ali i o ekonomiji, politici i životu uopšte. Postoji i edukativni blog, koristan studentima i predavačima. Blogovi daju studentima šansu da preuzmu kontrolu nad svojim učenjem i pronađu mesto na mreži gde će moći da objavljuju svoja mišljenja i zapažanja. Blogeri moraju stalno da pretražuju, filtriraju i objavljuju materijale. Tražeći materijal pogodan za komentarisanje, učenici postaju sve bolje upoznati sa različitim teorijama i idejama, i razvijaju kritičko mišljenje i analizu sadržaja. Primena bloga u nastavi nije namenjena samo velikoumnima za naučne i stručne radove. Na protiv. Pojavom socijalnog softvera omogućeno je da svaki nastavnik, pa i svaki učenik, može imati svoju stranicu na internetu i to besplatno. Blog se može koristiti vrlo uspešno za kontakt sa učenicima, za ponavljanje nastavnih sadržaja, za davanje uputstava, za zabavu

Poslovni blog. Danas je velika upotreba bloga i kao jeftinog sredstva za poboljšanje komunikacije poslovnih subjekata. Štedeći vreme i novac, on unapređuje online marketingu malim i velikim kompanijama. Poslovni blogovi predstavljaju kompanijske alate za promociju i komuniciranje zaposlenih unutar firme radi razmene i unapređenja znanja, kao i komunikaciju sa klijentima. 

B I O L O G I J A
  
ĆELIJA

     Ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića. Svaki živi organizam je napravljen od jedne ili više ćelija. Sve ćelije nastaju iz već postojeće ćelije. Ćelija je najmanja jedinica koja ima sve karakteristike života. Skup ćelija sličnog ili istog izgleda, embrionalnog porekla i funkcije naziva se tkivo. Nauka koja proučava ćeliju naziva se citologija. U ćeliji se nalaze organska i neorganska jedinjenja. Od neorganskih jedinjenja najzastupljeniji su voda i soli. Od organskih jedinjenja u ćeliji se nalaze ugljeni hidrati, masti i proteini.
     Upoznavanje građe i funkcije ćelije predstavlja osnovu za svako dublje proučavanje u biologiji i medicini. Rezultati proučavanja ćelije doprinose poznavanju i normalnog i patološkog stanja organizma. 


Evolucija ćelije

     Veruje se da su svi organizmi i ćelije koje ih čine nastali od zajedničkog pretka. Iako su evolutivni procesi nedovoljno poznati i objašnjeni, ipak se na osnovu podataka koje pružaju fosili i uporednog izučavanje današnjih ogranizama može pretpostaviti kako je evolucija tekla.
     Izračunato je da je Sunčev sistem nastao pre oko 4,6 milijardi godina i poznato je da od 9 planeta tog sistema život postoji samo na Zemlji (nije isključeno da na drugim planetama u galaksiji postoji život). Smatra se da je pojavi života na Zemlji prethodio dug period hemijske evolucije. Prva ćelija nastala je pre, otprilike, 3,5 ili 4 milijarde godina. Najstariji do sada otkriveni fosili nađeni su u stenama starim 3,4 milijarde godina u Južnoj Africi. Ovi fosili, vidljivi samo pomoću elektronskog mikroskopa, slični su današnjim prokariotama (bakterije i modrozelene alge). Na osnovu toga možemo pretpostaviti da je život počeo veoma rano, u prvoj milijardi Zemljine istorije.
     Nalazi fosila, takođe, ukazuju da je pre oko 1,6 milijardi godina došlo do prelaska prokariota ka znatno složenijim eukariotskim ćelijama. Danas je najprihvatljivija simbiotska teorija koja objašnjava nastanak eukariotskih ćelija. Po toj teoriji se smatra da su prokariote ušle u ćeliju eukariota i postale njene organele (mitohondrije i hloroplasti). Tako je nastala simbioza u kojoj je eukariotska ćelija obezbeđivala hranu, a prokariotska energiju. Ova teorija se potvrđuje građom mitohondrija i hloroplasta koja je slična građi prokariotske ćelije, ali ima i nedostataka ( ne objašnjava npr. pojavu unutrašnjeg ćelijskog skeleta u eukariotskoj ćeliji).
Pored simbiotske postoje i druge teorije koje pokušavaju da objasne evoluciju prokariotske u eukariotsku ćeliju. U svakom slučaju, dogod to ne bude moglo da se u eksperimentu dokaže, biće moguće samo pretpostavljati kako je ovaj proces tekao.
    Evolucija ćelija je trajala od 3-4 milijarde godina, dok su se ostali oblici života, kao i najsavršeniji, razvili u periodu od samo 600 miliona godina. Izgleda da se evolucija života dugo odvijala u ćeliji, usavršavajući njenu građu i funkcije, da bi posle toga došlo do stvaranja različitih organizama za relativno kratko vreme.
Osobine ćelije

U prirodi postoje brojni organizmi čije se telo sastoji iz jedne ćelije, kao što su bakterije, praživotinje, neke alge i gljive. Sa druge strane višećelijski organizmi mogu imati više miliona, biliona, kvadriliona ćelija. Tako se u organizmu odraslog čoveka nalazi preko 50 miliona ćelija. Iako se sve te ćelije međusobno razlikuju postoje neke osobine koje su zajedničke svim ćelijama:
  • rast do veličine koja je karakteristična za datu vrstu ćelije;
  • obavljanje određenih zadataka (funkcija, uloga);
  • primanje signala iz spoljašnje sredine na koje ćelija na određeni način odgovara;
  • život ćelije završava se ili ćelijskom deobom ili ćelijskom smrću; pri deobi ćelija daje nove ćelije;
  • jedinstven hemijski sastav;
  • jedinstvena građa.
Zahvaljujući razvoju tehnike i instrumenata saznanja o ćeliji su postala veća i potpunija. Tehnika mikroskopiranja je danas dovedena skoro do savršenstva – pronalaskom različitih vrsta mikroskopa (elektronski, fazni, i dr.).
Veličina ćelije

     
Zašto su ćelije male?

Ćelija treba da ima dovoljno veliku površinu za razmenu materija sa okolinom. Odnos površina : volumen zahteva da ćelija bude što manja.
     Svaka ćelija jetre ili hepatocit ima 10-20 mikrona u prečniku (ili dvestoti deo milimetra). Sadrži većinu glavnih organela i izvodi komplikovane hemijske reakcije koje podrazumevaju varenje hrane i reciklažu hranljivih materija.
      Crvene krvne ćelije ili eritrociti su veoma neobične u poređenju sa ćelijama jetre. Imaju oblik krofne i jedne su od najmanjih ćelija u organizmu. Ne sadrže odgovarajuće organele a funcija im je u prenosu kiseonika.

Svojstva koja su zajednička svim ćelijama su sledeća:
     -Citoplazmatska (ćelijska) membrana -reguliše prolaz supstanci iz ćelije i u ćeliju.
     - Citoplazma - u njoj se odvijaju sve hemijske reakcije potrebne za rast i reprodukciju ćelije.
     - DNK - molekul u kome je zapisana nasledna informacija.
     - Ribosomi - strukture na kojima se sintetiziju proteini.
     - ATP - energijom bogat molekul.
  
Hemijski sastav ćelije

Hemijski elementi koji ulaze u sastav ćelija živih bića nazivaju se biogeni elementi. Od 92 prirodna elementa samo 6 elemenata – C, H, N, O, P i S – ulazi u sastav i čini oko 99% živog tkiva. Prema količini u kojoj su prisutni u ćeliji biogeni elementi se dele na:
  • makroelemente (grc. macro= mnogo) i
  • mikroelemente ( micro= malo,sitno).
     Makroelementi su O, H, C, N, Ca, S, P, K i dr.
     Mikroelementi se nalaze u znatno manjim količinama od makroelemenata, ali je njihovo prisustvo u živim bićima neophodno za normalno odvijanje životnih procesa. Takvi su npr. Cu, I, Br, Mn, F, Fe i dr. Oko dve trećine, odnosno, oko 60% težine odraslog čoveka čini voda (kod embriona oko 80%), dok belančevine čine oko 17%, masti oko 10%, ugljeni hidrati oko 1-2% i mineralne materije oko 5%.
Voda

Voda predstavlja najrasprostranjenije jedinjenje u organizmima i neophodan uslov za njihov opstanak. Voda je jedna od glavnih komponenti živih sistema i čini čak 50-95% težine ćelije. Osim u samoj ćeliji, voda se nalazi u međućelijskim prostorima i krvi životinja. U telu nekih nižih beskičmenjaka nalazimo preko 90% vode (dupljari, hidra na pr.). Kod mladih listova, stabala i korenova voda čini 80-90% sveže mase, a kod sočnih plodova (krastavaca, lubenice, paradajza) čak preko 90%. Semena sadrže svega oko 10% vode, a ponekad samo 5% (seme kikirikija). Količina vode u ćelijama čoveka zavisi od:
  • starosti (sa starošću ćelija opada i količina vode u njima);
  • vrste tkiva (krvno tkivo ima veću količinu vode od npr. masnog tkiva),
  • metaboličke aktivnosti ćelije (aktivnije ćelije imaju više vode),
  • pola (žene imaju manje vode od muškaraca).
Da bi organizam čoveka ispravno funkcionisao potrebno mu je oko 10 l vode dnevno. Dva litra dobija spolja: unese hranom i pićem, dok ostatak stvaraju sama tkiva. Voda koja nastaje u unutrašnjosti organizma pri kataboličkim procesima (procesi razgradnje složenih jedinjenja) naziva se endogena voda (lat. endo = unutra) ili metabolička voda. Sve životinje i biljke žive od vode koju uglavnom same stvaraju. Endogena voda se zatim razlaže u tkivima i koristi u različite svrhe.
Neorganske soli

Neorganske soli su takođe veoma zastupljene u ćelijama, a njihovi katjoni i anjoni su neophodni za:
  • održavanje bioloških struktura (gradivna uloga) i
  • biološku aktivnost jedinjenja (metabolička uloga).
Najzastupljeniji katjoni su:
  • K+,
  • Na+,
  • Ca++
Medu anjonima su to:
  • hloridi,
  • karbonati,
  • bikarbonati i
  • fosfati.
     * Na+ i K+ obezbeđuju polarizovanost membrane nervnih i mišićnih ćelija, a time i njihov normalan rad.
     * Medu anjonima najvažniji su fosfati jer predstavljaju osnovne oblike iz kojih se koristi energija - izgrađuju ATP (adenozintrifosfat).
     * Karbonati i bikarbonati imaju ulogu pufera, odnosno, regulišu stalnost pH vrednost vodenog rastvora. (Pri padu pH vrednosti ispod 7 čovek može da živi samo nekoliko minuta.) 
Organska jedinjenja


Organska jedinjenja obavezno sadrže ugljenik (C) i njihovim razlaganjem se oslobađa manja ili veća količina energije (razlika u odnosu na neorganske materije). Razlikuju se četiri grupe ovih jedinjenja:
  • ugljeni hidrati
  • lipidi
  • proteini
  • nukleinske kiseline
Metabolizam ćelije

U živoj ćeliji se neprekidno odvija ogroman broj hemijskih reakcija. Celina svih hemijskih procesa, odnosno, ukupan promet materije i za materiju vezane energije naziva se metabolizam. Metabolizam karakterišu dva osnovna procesa:
     * anabolizam i
     * katabolizam.
Anabolizam predstavlja sintezu složenih jedinjenja iz prostih, uz potrošnju energije kakvi su npr.fotosinteza, sinteza proteina itd.
Katabolizam su reakcije razgradnje složenih jedinjenja na prosta, uz oslobađanje energije, pripadaju mu procesi kao što su disanje, varenje i dr.
U ćeliji se neprekidno odvijaju tesno povezani procesi razlaganja organske materije uz oslobađanje energije i sinteza složenih sastojaka ćelije uz utrošak energije. Pošto se anabolizam neprekidno odvija (ćelija neprekidno sintetiše proteine, šecere, masti idr.) ćelija ima stalnu potrebu za energijom. Živa ćelija, bez obzira na vrstu organizma, energiju dobija oksidacijom organskih jedinjenja, tj. njihovim sagorevanjem (što pripada kataboličkim procesima). Organska jedinjenja se polako i postupno oksidišu tako da se energija iz njih otpušta sporo, delimično u vidu toplote, a delom i kao hemijska energija (ATP) koju ćelija može da koristi u anabolizmu.Po načinu dobijanja organskih molekula, koji služe kao izvor energije živa bića se dele u dve velike grupe:
·         autotrofe i
      ·         heterotrofe. 
Autotrofi su sposobni da vrše fotosintezu (ili hemosintezu), da sunčevu energiju (ili hemijsku energiju) iskoriste za sintezu organskih materija koje će im služiti za dobijanje energije.Heterotrofi uzimaju gotove organske materije hranom i sagorevanjem tih materija obezbeđuju potrebnu energiju. Hrana heterotrofa direktno ili indirektno potiče iz organskih materija nastalih fotosintezom.